Video-nadzor i moderno profesionalno upravljanje stambenim zajednicama daleko nadilazi tradicionalno održavanje zajedničkih prostora i rešavanje tehničkih problema. Video-nadzor se nametnuo kao ključno pitanje s kojim se profesionalni upravnici suočavaju svakodnevno, jer predstavlja složen izazov na preseku sigurnosti stanara i njihovih osnovnih prava na privatnost. Tehnologija koja je osmišljena kao zaštitni mehanizam protiv kriminalnih aktivnosti istovremeno može postati instrument narušavanja privatnosti.
Rizici neadekvatnog pristupa
U praksi se često dešava da stanari svojevoljno instaliraju privatne kamere ili koriste mobilne aplikacije za pristup zajedničkom sistemu nadzora. Ovakav pristup generiše ozbiljne bezbednosne rizike – od neovlašćenog distribuiranja video-materijala do njegove komercijalne eksploatacije. Posebno je problematična situacija kada pojedinac iz stambene zajednice dobije neograničen pristup celokupnom sistemu, jer se tada kontrola prebacuje iz ruku kolektiva u ruke individue s potencijalno ličnim motivima.
Takve okolnosti stvaraju pravni vakuum i bezbednosne rupe koje fundamentalno narušavaju međusobno poverenje u stambenoj zajednici. Posledice mogu biti dalekosežne – od kršenja osnovnih prava stanara do mogućih sudskih sporova.
Profesionalni pristup kao rešenje
Upravnici moraju insistirati na tome da instalaciju i održavanje video-nadzornih sistema sprovode isključivo licencirana preduzeća s odgovarajućim sertifikatima. Ovakav pristup garantuje:
- Adekvatnu tehničku zaštitu snimljenog materijala
- Ograničen pristup samo ovlašćenim licima
- Korišćenje snimaka isključivo u legitimne svrhe – dokumentovanje bezbednosnih incidenata, krađa ili narušavanja javnog reda
Osnovna funkcija video-nadzora jeste prevencija i obezbеđivanje dokaza u vanrednim situacijama, a nikako sredstvo ličnog nadzora ili zadovoljavanje radoznalosti.
Uspostavljanje ravnoteže
Harmonizan odnos između sigurnosti i privatnosti postiže se kroz precizno definisane protokole i procedure. Stanari legitimno traže osećaj bezbednosti, ali istovremeno ne žele da budu objekti konstantnog posmatranja tokom svakodnevnih aktivnosti.
Uloga upravnika je kritična – mora da eliminiše sumnje i uspostavi transparentan sistem koji će garantovati da se video-nadzor aktivira samo u situacijama kada je to apsolutno neophodno. To podrazumeva čuvanje informacija u skladu s važećim zakonskim propisima i minimizovanje mogućnosti zloupotrebe.
Zaključak
Zaštita podataka nije opcija, već fundamentalni uslov za izgradnju poverenja i bezbednosti u stambenoj zajednici. Kada se u zgradi pronađe optimalna ravnoteža između tehnološke zaštite i poštovanja privatnosti, svi stanari ostvaruju ono što im je najvažnije – autentičan osećaj sigurnosti uz potpuno očuvanje ličnih sloboda i prava.
Izvori:
- Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, “Službeni glasnik RS”, br. 87/2018
- Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, “Službeni glasnik RS”, br. 104/2016, 9/2020
