U postupku registracije stambenih zajednica sve češće se suočavamo sa poraznom slikom i kako se uništava javni interes: registratori koji, umesto da budu administrativna ruka zakona, postaju tumači, sudiije, pa i samovoljni kontrolori volje građana. Iako Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, u svom članu 19 jasno propisuje da registrator nema pravo da ulazi u sadržinu dokumentacije, u praksi se oni ponašaju kao da je zgrada njihova lična imovina.
Registrator nije ovlašćen da preispituje pravne odnose, sadržinu zapisnika, niti da osporava volju skupštine stanara izraženu elektronskim glasanjem. On ima obavezu da konstatuje da li su podneti svi formalni dokumenti. Ništa više. Sadržaj je u nadležnosti upravnika, i zakonski je za to isključivo on odgovoran.
Ali šta se dešava u realnosti?
Registratori traže “potvrde”, “saglasnosti”, dovode u pitanje većinsku odluku stanara, i traže dodatne, nezakonite dokaze, kao da upravnik mora da se pravda što sprovodi zakon. Zakon koji je donela ova država. Zakon koji je stambenu organizovanost i postojanje upravnika proglasio – Javnim interesom.
A gde je taj interes danas? U fiokama. U ignorisanju. U bežanju od odgovornosti.
Jer, umesto da registratori, u saradnji sa komunalnim inspektorima, aktivno deluju da svaka zgrada dobije svog profeionalnog upravnika – oni to ne rade. Ne samo da ne rade – oni se trude da dodatno zakoče i ono malo volje što među stanarima postoji. Umesto da podrže ljude koji žele da preuzmu odgovornost i doprinesu zajednici, oni ih obeshrabruju. Oni obesmišljavaju svaku inicijativu.
Pitao sam ih direktno:
„Ako vam dam podatke o zgradama koje nemaju upravnika, mogu li da ih preuzmem?“
Odgovor: „Mi to ne radimo.“
„Dobro, a možete li vi nekome da ih dodelite?“
„Ne, to se ne radi. Ako komunalni inspektor izda nalog tada je ta zgrada u procesu.“
Pitam komunalnu policiju:
„Mogu li da vam pošaljem spisak zgrada koje nemaju upravnika?“
„Ako načelnica izda nalog, mi ćemo otići, i naložiti stambenoj zajendici da izabere upravnika, a ako stambena zajednica ne izabere upravnika u predviđenom roku – prosledićemo naše rešenje registratoru.“
Dakle: ni kada nudite pomoć, ni kada tražite odgovornost, ni kada radite besplatno – ništa nije dovoljno. U nekoj normalnoj zemlji bi vam dali platu, nadoknadu, status, možda makar izgovorili jedno: Hvala.
Ovde? Ovde kao da se sistem boji da će nešto zaista funkcionisati.
Jer možda i jeste ideja neka sasvim druga. Možda je cilj da zgrade propadnu. Da se uruše. Da ih ne održavamo. Da se isele stanari, da se otvori prostor za nove investitore – za Arape, za marsovce, za bilo koga osim ljudi koji su ovde odrasli. Ljude ćemo vratiti u planine, među šikare i koprive, jer i njih treba neko da raskrči. I tamo će biti tišina, ali ni tamo neće biti „uređeno“, jer nema registratora da vas usmeri, ali zato ima trule drvene kuće bez upravnika, bez saglasnosti, bez obrazaca, bez Zakona.
Možda je sve to deo plana.
Možda je haos – sistem.
U svakom slučaju, trenutno stanje je sramotno. I svi koji ga održavaju u životu – bilo ćutanjem, bilo birokratskim siledžijstvom – saučesnici su u rastakanju ovog društva.
📌 izvori:
Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, „Sl. glasnik RS“, br. 104/2016.
